Kvalifikacije i diskvalifikacije

"Politika", 08.10.2010.

Niti bi Koštunica, ikada, bez logistike ondašnjeg DOS-a, pobedio Miloševića, niti je iko iz najšireg opozicionog korpusa, osim rečenog Koštunice, pre deset godina, mogao da izađe na crtu Miloševiću i - pobedi ga.

To je, u leto 2000, shvatio i Zoran Ðinđić. Reći ću "proročki", iako je i moja malenkost sitan svedok drugih njegovih pogrešnih procena. Eto, na jednoj večeri, tokom protestnih građanskih šetnji u zimu 1996/97, Ðinđić je ubeđivao nas, urednike "Demokratije", da dobitni fotorobot zajedničkog kandidata opozicije za predsednika Srbije liči na dramskog pisca Dušana Kovačevića. Da i ne elaboriram "šut s rogatim ne može" i "magarac sam ako izađem na izbore", Ðinđićevu bojkot kampanju (kojoj se pridružio i Koštunica) i prepuštanje šanse Šešelju da, u ime antimiloševićevske Srbije, vojuje s Lilićem i, u stvarnosti, i pobedi Milutinovića, potkraj 1997...

Dakle, i pokojni Ðinđić je bio čovek od krvi i mesa. Ali, i političar s vizijom. Za razliku od njegovih današnjih samozvanih "legitimnih naslednika", opunomoćenih tumača, lažnih testamentarnih namesnika i svakojakih uzurpatora njegovog političkog nasleđa kojima je postalo opšte mesto da, svakog marta (o godišnjici njegovog ubistva) i svakog Miloševićevog "listopada" (povodom obljetnice "Petooktobarske revolucije"), spinuju dve teme.

Jedna je aksiom po kome nema spora da je bilo političke pozadine ubistva, a prst krivnje uperen je u Koštunicu; nešto ređe i u haškog utamničenika Šešelja.

Druga je kampanja apsolutnog nipodaštavanja, diskvalifikovanja ili, makar, minimiziranja Koštuničinog doprinosa pobedi nad Miloševićem. Sve začinjeno hiperbolama o vlastitim rolama u petooktobarskom nasilnom preuzimanju vlasti.

Jednovremeno, teče proces indoktrinacije javnosti, putem kvalifikacije i prekvalifikacije istih fakata drugim imenima i različitim predznacima. Sveopšte "privatizovanje" Petog oktobra, uz sitnošićardžijske intencije da se sopstvena blizina pokojnom premijeru, uz argumente tipa "majke mi, tako je bilo", pokaže mnogo većom, nego što je uistinu i bila, direktan je pokušaj revizije onoga što je taj događaj značio. A, na žalost po sve građane Srbije, nije označavao ništa više od - referenduma protiv Miloševića. Za šta oni zaista jesu - to građane ni tada, ali ni do danas, niko ozbiljno nije pitao.

Zato smo u poziciji da od Čanka "ekskluzivno" saznajemo, kako mu je Ðinđić poverio da Miloševića može da dobije samo čovek s kojim nijedan građanin Srbije ne bi menjao cipele. Pa je ispalo da je baš Koštunica toliko aljkav... Sa izuzetkom predsednika Tadića, koji nije osporio zasluge (i) predsednika DSS za petooktobarsku pobedu, Koštunicu je taj "proevropski" front obukao u odelo onog mandarina iz romana "Ostrvo" Meše Selimovića. Ko je zaboravio, evo podsećanja. U poglavlju "Treba li da umre stari mandarin", Katarina i Ivan se, na kraju, slažu da, ako je, na jednoj strani, "moćna organizacija koja bi mogla doneti sreću cijelom čovječanstvu, a na drugoj nekorisni mandarin", ili, "ako je to uslov da crkva preuzme svu vlast na svijetu i da uvede carstvo božije", ako je viši interes u pitanju, prema tome - mandarin treba da umre.

Zato ovih dana, na okupljanju petooktobarskih barjaktara, nije bilo istog tog Koštunice "zato što niko nije želeo da ga vidi, niti bi mogao da podnese njegovo prisustvo", ali nisu pozvani ni Nebojša Čović, ni Velja Ilić. Ko nije pročitao Ðilasove "Memoare", neka to odmah učini - tamo je lepo opisano kako to izgleda kad te "revolucija koja teče" pusti niz vodu, saborci izbrišu iz svojih imenika, a neko "targetira" kao dežurnu metu.

Za budućnost Srbije bilo bi dobro da se jednom, napokon, razjasni je li ili nije bilo političke pozadine ubistva njenog premijera Srbije, ali, naravno, ne uz pomoć "kredibilnih svedoka" čijih su, ne znam kako procurelih izjava iz istražnih postupaka, u poslednje vreme, prepune novinske strane.

Dok god se to ne utvrdi, neki samoovlašćeni tumač lika i dela Zorana Ðinđića davaće sebi za pravo da svakoga, pa i najobičnijeg građanina ove države koji je, u nekoj prilici, kritikovao neki potez pokojnog premijera, ili, još češće, nekog njegovog saradnika ili njegovu političku opciju - optuži da je bio član metafizičkog koncetracionog zavereničkog kruga. Pogotovo, svakog marta kada pada godišnjica tragičnog događaja ili svakog oktobra, kada se slavi peti i krokodilske suze rone za šestim oktobrom koga nije bilo. A da ga je bilo, apsurdno je, danas ne bi bilo ove "proevropske vlade" - jer bi Dačić, Mrkonjić, Škundrić, Obradović, Ðukić- Dejanovićka, Mile Ilić, Krkobabići i ostali danas sedeli u prisilnoj i dubokoj političkoj penziji.