15. april 2008.

 

PRvo, pa lid: PRimetio sam kroz godine rada u novinarstvu da ljudi u našem poslu obožavaju PaRadokse. Ili "čekićem u glavu". Čekić ih PRobudi i rasani, PRijatna reč, nežnost – teže i ređe. PRijatnost im manje PRija od, recimo PRetnje.

Zato je, valjda, u zanatskom postupku tog zanata vrhovno božanstvo LID.

Zato su, možda, i tabloidi toliko PRijemčivi za PRosečan svet.

Tabloidi su nešto kao čitave novine sastavljene od PaRadoksalnih, čekićastih, PRljavih, PRistrasnih, PRepoznatljivih, nePRijatnih, PRgavih, PRaznih, Prevarnih, PRevarantskih ... lidova.

Kako u svemu tome biti PRistojan, PRomućuran... A PRepoznatljiv?

A opet ništa bez lida.

Da li je sve ovo napred PRimer PRovokativnog PRvog reda kojim počinje PRepoznatljiv, a PRistojan lid?

Ili treba da PReciziram sopstvenu definiciju odnosa sa javnošću kao – PR je PRovodadžiluk.

PR i PRovodadžiluk: Dakle, PR je sav onaj kompleks složenih javnih i javno izloženih radnji, operacija i odnosa, svih suptilnih međuzavisnosti koje se se mogu smestiti – čak i po istorijskoj vertikali - između pojma PROVODADŽILUK i Public Relations, a koje, opet, gledano sa kulturološkog i civilizacijskog aspekta, čine da se prvog pojma stidimo, a drugi je kao moderan i napredan.

Svestan tog paradoksa, ponekad želim da ga naglasim i time što bih se radije potpisao kao "adetolog" nego kao novinar ili, ne daj bože, "analitičar" ili "istraživač javnog mnjenja". (A već sam jednom napisao da se taj paradoks može u izvesnom smislu izraziti i time – da je čitava moderna srpska istorija, zapravo istorija bekstva od crnog hleba iz potočara. I da se slom te istorije dešava u pradoksu povratka crnom hlebu obogaljenom, a ne obogaćenom, veštačkim aditivima. "Staviš kakao u belo brašno i od toga zamesiš crni hleb".)

Zašto ne treba da se stidimo PRovodadžiluka ni kao reči ni kao pojma ni kao sadržaja?

Zato što PRavi PRovodadžija PRovodi, PRomiče, PRononsira, PRedstavlja PRave PRednosti budućeg PRijateljstva i PRijinstva. Ne PReteruje sa PRopagandom i PRerušavanjem. (A što se modernosti tipa "pokondirene tikve" tiče, PRovođenje i jeste dobilo turski oblik "džiluk"da bi se uskladilo sa boljim i modernijim, jer Turci jesu bili okupatori, ali nisu bili nazadni, baš kao što je u drugoj verziji "pokondirenja" postalo PRomidžba, da ne bi bilo "džiluk".

Ali, džaba, ni u promidžbi nije moglo da se pobegne od onog "dž". Jer, budžak je takođe i stanje duha, a ne obavezno geografsko ili geopolitičko "slepo crevo" i periferija.

Ako je ovo dovoljno PRovokativan lid, PReđimo na temu!

Definicija PR: Većina onih koji žele da predmetu svog interesovanja ili pozivu pribave dodatnu važnost, da ga okite atributima koje možda i nema ili da mu pripišu neadekvatnu dubinu, kopaće tamo gde se već kopalo ili će na silu izmišljati da su civilizacijska dostignuća postignuta samo zato da bi predmet njihovog proučavanja sezao duboko u istoriju.

Razumevanju PR, ipak, malo će doprineti izmišljanje da su njegovi počeci u praistorijskim ili urođeničkim bubnjevima, ili da mu koreni sežu do pećinskih crteža. Pa nije na zidovima Altamire počelo sve – i slikarstvo i novinarstvo i marketing i PR... Nije PRaistorijski čovek imao u vidu žurnalistiku kad je sopstvenim sredstvima i mogućnostima poželeo da preko tih zidova opšti sa sobom i drugima. Nije, sledstveno tome, imao u vidu ni PR, ni slikarstvo, ni modernu komunikologiju. To što sada nama to liči na ono što su naše sadašnje potrebe, iskustva i teorije je sasvim druga stvar, i dovoljno je reći da to - liči, podseća, moglo bi da ima sličnosti.

Bubnjevi i Altamira su naprosto izraz nekih drugih potreba i odraz vremena sa takvim potrebama. I ako je nedvosmisleno da je deo te potrebe – obraćanje drugome – onda je to obraćanje izvedeno prema onim potrebama i onim mogućnostima i uz ona sredstva kakva su onda bila moguća.

Dakle, svaka sličnost današnjih aktivnosti je proistekla samo iz potrebe da u našem današnjem mišljenju otkrivamo sličnosti i analogije.

Ovo možda nekome deluje kao digresija i nepotreban ukras ovim redovima – ali nije.

Hoću da kažem da naš odnos prema svakom poslu i aktivnosti treba da PRedpodrazumeva pažljivost, PRomišljenost, analitičnost, PRavljenje razlike između istog i sličnog, potreba PRošlosti i potreba sadašnjosti.

Pošto je i PR u najširem smislu odnos i komunikacija i pošto je u najšiarem smislu i PR informacija koja se kadšto, kao po padežima, može menjati po novinarskim žanrovima i pošto današnje narasle potrebe za PRomocijom raznih roba i subjekata transponovane kroz medije često dovode u zabludu šta je u nekom sadržaju nekog medija autentična informacija, a šta PRomocija, PRopaganda, PRomidžba, PRezentacija, PRvodadžiluk ili PR, meni se čini da je najzgodnije da PRavi PR u kome se ne PRave od babe devojke, niti »šminkaju mrtvaci« definišemo kroz odnos, tj. najbliskiji međuodnos sa drugim, autentičnim, informativnim sadržajima medija.

PResek polja/interes(ovanj)a: Upoređivanjem zahteva neke organizacije koja želi da oseti blagodeti modernog PR, makar samo u domenu u kome treba da se PRedstavi javnosti jako brzo može da se ustanovi da postoji jedno polje interesa organizacije (klijenta) koje, gledano kroz medijsku vizuru, u manjoj ili većoj meri - ali uvek u većoj meri nego što se to »ljutom žurnalizmu« čini - zadire u polje (pa i nautentičnijih) interesovanja medija.

PR u tom smislu PRibližava ta polja, može da učini da se ona plemenito i korisno ukrste da njihov presek bude što veći (bogatiji interesantniji i zanimljiviji) sa stanovišta javnosti, ali i na zadovoljstvo medija i organizacije koja se PRedstavlja.

Planske aktivnosti PR se onda mahom odvijaju u preseku ovih polja. Ljudi i kreativni timovi u redakcijama, a tu se ima na štošta požaliti, i za čim u odnosu na relativno nedavna vremena i zažaliti - redakcijski kolegijumi, urednici, eksperti – iako bombardovani informacijama, često su ipak »zatvoreni« u krug sopstvenih izvora, sopstvenih ideja, nazora o informativnosti, konjukturnosti informacije i novom u novostima.

Uočavam poslednjih meseci da atraktivan život, dobra informacija, interesantna reportaža ponekad bujaju u onom što organizacija (klijent) vidi samo kao svoj interes, a da ni jedni ni drugi nisu ni izdaleka svesni koliko se sve može promeniti samo ako se jedno i drugo pažjivo dovedu u "onaj" presek polja.

PRiprema: Priprema PR menadžera, poslenika, aktivista ili "PRovaca" u najopštijem smislu, iz mnogo razloga, a najvećma zbog napred rečenog, mora da se što više približi pripremi za novinarstvo. Ne zbog tanke linije koja ta dva "zanata"/veštine, više spaja no razdvaja, već zato što ulazak PR u medije prosto podrazumeva da i svi oni koji se njime bave "uđu", za početak virtuelno, a sa početkom aktivnosti (stvarnim bavljenjenjem PR-om) i bukvalno u redakcije.

Neophodne su barem "dve posete" nekoj redakciji – a u osnovi njihova organizacija je uz male razlike između štampanih i vrućih medija

-slična.

Prva "poseta" mediju odnosno, Redakciji neophodna je zbog upoznavanja njene organizacije, strukture, orijentacije medija, njegovog duha, ciljne grupe kojoj se obraća i konačno zbog "živih ljudi" ( klasični novinarski pojam – prim B.A.).

Druga će biti potrebna, da kao budući PR poslenici na licu mesta odaberemo i upoznamo u koju od redakcija idemo – dakle sa podelom štampe. I konačno, da pogledamo materijale i proizvode koji se u njima prave, dakle novinske (novinarske) žanrove.

Šta nas pre odlaska u Redakciju za njeno upoznavanje, a po ulasku za još bliže upoznavanje i snalaženje u eventualnoj saradnji sa dotičnim medijem pre svega zanima:

  • Impresum
  • Koncept
  • Organizacija
  • Imena
  • Sektori
  • Praznine

Dodao bih - naročito praznine - pre nego što ukratko objasnimo važnost prethodnih tačaka.

Upoznavanje sa impresumom ili špicama kad je reč o "vrućim medijima" ne treba sahvatiti kao potrebu da ih bukvalno učimo napamet, ali znači nešto više od toga – moramo da steknemo pojam o tome ko je naš domaćin, partner ili eventualni medij s kojim ćemo sarađivati. Ako neko misli da Impresum lista ili špica elektronskog medija nije nešto što se dadne analizirati, proveriti, izučiti, onda mu se mora pripisati ako ne neukost ili neiskrenost, a ono površnost u nakani da bude novinar ili PRovac. Nema radoznalosti kojom može da se opravda činjenica da neko želi da ima bilo kakvu komunikaciju sa nekim medijem a da o ljudima, njihovim radnim biografijama, ugledu ili renomeu ne zna ništa ili zna nedovoljno.

PR čovek ne sme da se nađe pred medijem u ulozi onog "Borbinog" portira iz anegdote – dolazi naš nobelovac Ivo Andrić kod nekog urednika u Borbi i potrir mu traži ličnu kartu, a on kaže da je zaboravio, ali neka poruči da je stigao Ivo Andrić. A portir mu kaže nešto u smislu - "Nemoj, druže, mene da lažeš, znam ja da je Andrić umro!"

Lično sam video reprizu ove priče, kad portir u Danasu, uprkos stereotipu o "opštepoznatosti" ne pušta Aleksandra Tijanića i uprkos tome što mu ovaj posle dužeg predstavljanja kaže: "Zar me ne znaš, ja sam novinar Tijanić." "A čega ste Vi novinar" - pita ovaj i ne pušta lako.

E, ovako šta ne priliči ni PoRtiru, a nekmoli PR-u!

Elementarna, ali pouzdana obaveštenost o onome koga pohodimo, kome dolazimo u goste, ili s kim želimo da sarađujemo ili komuniciramo je najmanje što se očekuje od svakog novinara koji želi da počene saradnju sa nekim medijem ili PR menadžera koji želi da komunicira sa javnošću putem dotičnog medija. Ne mora da se bude ni previše obavešten, ali obaveštenja treba da budu pouzdana i da nisu klimava. Ako obaveštenja treba da se postiugnu iz nekog razloga, razgovorom, direktnim kontaktom, onda naša pitanja i interesovanja moraju da budu pouzdana, simpatična, znatiželjna – nipošto nadmoćna, nezaineterovana, površna...poput ovih u anegdotama.

Koncept i rejting: Korak dalje u upoznavanju medija je poznavanje, ili upoznavanje njegovog koncepta, orijentacije, društvenog značaja, rejtinga u javnosti i među konkurencijom ili srodnim medijima.

Pri tome treba voditi računa i kakva je svest same redakcije o sebi samoj, o sopstvenoj misiji ulozi i značaju. Nekad se prevashodno mišljenje, uverenje, pa i istraživanja o nekom mediju mogu bitno da razlikuju i od njegove stvarne pozicije, a naročito od svesti tima o sebi samom.

Ako ne možemo sami da sudimo o konceptu, orijentaciji ili o uređivačkoj politici koja, takođe, ne mora uvek striktno da se drži programske orijentacije, onda je poželjnije da baratajući sa vrednosnim opredeljenjem otvoreno pokazujemo da ona nisu naša, već da poznajemo paletu mišljenja o temi i da zastupajući nečiji stav jasno stavimo do znanja da taj stav nije naš. Diskunt, govorili su stari Latini, priča se govori se - to je u komunikaciji sa potencijalnim medijem, saradnikom dozvoljeno, pa i poželjno ako nije neukusno, tračoidno, raklakazalasto i "radiomilevasto".

Iz kreativnog pristupa "impresumu i špici proističe i potreba/obaveza da se bar u globalu poznaje unutrašnja organizacija medija, odnosno redakcije. Prošla su vremena kad su osnovci iz seoskih škola u gradskim apotekama tražili bombone, ali duh te vrste neznalačkog i nevinog neznanja u priličnoj meri vlada i danas među veoma obrazovanim, ali za posao nedovoljno pripremljenim mladim lavovima novinarstva i PR. U sportskom listu sigurno neće biti političke rubrike, rubrika se ne kaže rublika,...

Ljudi iza inicijala: Iza imena, stoje ljudi, personalnosti. Više je nego poželjno i u virtuelnoj i u stvarnoj poseti i u pripremama za kontakt razmišljati o tome da iza potpisa ispod tekstova, da iza glasova na radiju, da se iza inicijala u pojedinim rubrikama kriju imena, a da ta imena nose ljudi. Ako još ne poznajemo te ljude, dobro je da znamo da oni postoje. S njima ćemo eventualno sarađivati.

Između dva mlada poletna novinara koji žele da uspostave saradnju sa nekom redakcijom, recimo u ekonomskoj rubrici sigurno će bolje proći onaj koji zatraži da razgovara sa XY urednikom, nego onaj čije je prvo pitanje ko je urednik ekonomske rubrike. To važi i za PRovce.

A još gore bi bilo ako se urednik odluči da mu pruži šansu i pita ga šta bi voleo da prati i o čemu da piše, on kaže o naftnoj industriji, a nije uočio da se ispod tekstova sa tom temom u toj redakciji uvek pojavljuje isto ime ili isti inicijali, štaviše da je isto ime vezano za čitavu oblast energetike.

To je priča o "sektorima" - to su podrubrike unutar jedne rubrike u kojima rade uže specijalizovani novinari koji su ili eksperti, ili to žele da postanu, upravo za tu oblast. Ta znanja treba da imaju i PRovci. Da ne traže saradnju na promociji čokolada od novinara koji prate zdravstvo ili apoteke.

Šta medij, list, radio, tv-stanica čiju programsku orijentaciju znamo, čije smo sektore proučili u koji smo ušli na već opisan način nema, a valjalo bi da ima u skladu sa onim što smo saznali o njemu? Gde su njegove potencijalne praznine, neispunjeni prostori, šta može da bude atraktivno, novo interesantno da se javnosti poruči iz njega, a čime nešto postojeće da se nagdradi? Kreativno, pouzdano, a nenametljivo i neagresivno razmišljanje o takvim praznimama najbolji je put i način da ih baš JA popunim (bilo da sam potencijali novinar ili PR saradnik). Šanse se koriste, ali se i stvaraju.

Podela štampe: Jedna od najopštijih podela štampe (i to treba znati da bismo znali kome se obraćamo, s kim imamo posla) odnosno pisanih medija, vezuje se za dinamiku, učestalost izlaženja i po tom kriterijumu ona se deli na dnevnu i periodičnu.

Peridična (magazini, časopisi itd.) po učestalosti opet može da bude nedeljna, dvonedeljna, mesečna, da izlazi dvomesečno ili četiri puta godišnje.

U našoj praksi se u novije ređe nego ranije i drugde upotrebljavaju ove oznake u dodatnim nazivima – nedeljnik, dvonedeljnik, mesečnik, dok je u nekim kulturama ova termninologija razvijenija, pa postoje čak i neprevodivi, odnosno teško prevodivi pojmovi. Kao npr. da bi se jedan od njih najispravnije bukvalno preveo kao "povremenik"

Sama dnevna štampa opet može da se podeli na jutarnju, večernju i tabloidnu (tabloide) gde, opet, ove odrednice, iako vezane uglavnom i prvobitno (i prividno) za vreme pojavljivanja u toku dana, u osnovnom profesionalnom poimanju, više sugerišu sadržaj, nego samo doba dana u koje se pojavljuju. Jer u višedecenijskoj praksi sva ova štampa je doživela i večernja i jutarnja izdanja, što važi i za tabloide. Podela je nastala iz vremena nastanka pa je jutrarnja bila ozbiljnija, politička, umivena, nesenzacionalistička, namenjena poslovnom svetu, dok je večernja bila ona koja je trčakla i pred vreme i pred rudu da bi "olakšala" sadržaj jutarnje, najačešće se baveći uprošćenijim i senzacionalističkim pristupom najpre istom temama kojima i jutarnja, a potom i sve više i nekim sopstvenim.

U zavisnosti od istorijskog i socijalnog trenutka ova osnovna podela se u praksi ukrštala, pa su stvoreni tabloidi koji su dodali još žutila večernjoj štampi.

Na kraju te istorije koja naginje senzacionalizmu u mojoj podeli se pojavljuju i posebni listovi koje bih nazvao "namenski tabloidi". To su listovi koji imaju lik i senzacionalistički naboj tabloida, ali svojim pojavljivanjem ispunjavaju i neku drugu, ne samo infornmativnu, već teško dokučivu namenu. Oni postoje da bi uticajem na javnost, javno mnjenje, centre odlučivanja itd. obavili neki posao i zadatak – najmanje pranje novca, ali i to – i vrlo je teško čak i stručnjacima da proniknu u suštinu te namene. Po svim spoljnim obeležjima oni su, dakle, bliži tabloidima nego večernjoj štampi ali po neukusu, uznemiravajućem naboju i koječemu drugom mogu da ih i prevazilaze.

"Skriveni" zadaci se kreću u lepezi od nepouzdanog talasanja javnosti, preko preotimanja čitalaca ozbiljnijoj konkurenciji do zastupanja interesa pojedinih centara moći, pa čak i kad "ogovaraju" iste te centre moći. Odličan primer "namene" je bilo pojavljivanje lista "Sutra" nekoliko dana nakon što se 1997. pojavilo dnevnik Danas. Taj list je izlazio samo nekoliko dana i po pojedinim podacima i prilikom pokretanja osnivači su znali da će izlaziti samo nekoliko dana, ali je uloga zabune, ili čak podrugivanja nazivu Danas "kontrom" u imenu Sutra – postignuta.

Podela nedeljne (periodične) štampe iako su nazivi drugačiji, u suštini prati odlike koje imamo u podeli dnevne štampe. Dok newsmagazini, "razrađuju" informacije na ozbiljan način, revijalna štampa revijalizuje i raspreda ukuse tema večernjaka, a tabloidi i namenski tabloidi poveremno "krčme" ukus dnevnih.

Specijalizovani magazini i časopisi – takvih je u modernom žurnalizmu sve više i sa sve užim specijalizacijama. U poslednje vreme je evidentno i "dupliranje" pa i tripliranje listova sa sličnim specijalizacijama, samo da bi se pariralo konkurenciji.

Namenjeni su čitaocima specijalizovanih interesovanja, hobija, socijalnog statusa.

Žanrovi

  • Osnovni (kraći): Vest, Izveštaj, Prošireni izveštaj (vest), Najava, Fleš
  • Složeni (analitički): Rubrika, Članak, Komentar, Reportaža, Intervju, Dosije

Odnos novinskih žanrova i PR (tekstova, potreba, namena)

Da li je svaki žaNR pogodan za PR

  • nije
  • jeste

Bez PREDUSLOVA i predradnji tačan je samo PRVI ODGOVOR, ali i onim žanrovima na koje se na prvi pogled smatra da su "idealni" za PR plasman i konzumaciju, teško mogu da se postignu pravi efekti ukoliko nismo preduzeli te predradnje, odnosno ukoliko nismo obezbedili dobru pripremu našeg nastupa.

Na primer, izjava direktora, PR menadžera ili saopštenje o poslovnom uspehu neke organizacije neće pasti na plodno tle javnosti ukoliko raznim predradnjama, predkampanjama ili PREDPIAROM nismo tu vest učinili poželjnom, očekivanom ili tu organizaciju prepoznatljivom do te mere da je i saopštenje o uspehu na izvestan način očekivano.

Priznaćete da je uvek efektnija informacija koja proizvodi sledeću reakciju "Vidi, XY dobio nagradu", od rekacije, "je li ko su oni XY što su dobili onu nagradu?"

Naime, uobičajeno je uverenje da se PR prisustvo u medijima najbolje i najlakše obezbeđuje u kratkim formama dakle u ovim žanrovima koji nisu mnogo" dublji" od vesti i izveštaja. Naša saopštenja najčešće se i organziuju tako da se u medijskoj, ili redakcijskoj transformaciji, najčešće i najlakše transponuju u vesti.

Kratke (novinarske) forme jesu pogodnije za brzu i kratku, pa samim tim i (prividno) nenametljiviji PR plasman, lakše se uobliče i lakše "prođu" , brže se vidi deo rezultata, jer samo objavljivanje još nije rezultat, one su svima dostižnije i organizaciji i njegovom PR menadžeru i uredniku vesti, a i konzumentu informacije.

Međutim, osmišljavanje bilo koje, pa i ad hoc kampanje ili PR nasupa niskog intenziteta, ako se bazira samo na saopštenjima odnosno vestima, može da zavara sindromom "lakih poena" - broj objava, puta broj slika ili redova. Međutim, u ovim stvarima u dobroj meri važe one narodne da je "brzo kuso", a da se "tanko lakše kida"

Nesumnjivo je, međutim, da ni analitičke forme novinarstva, odnosno složeniji žanrovi ne moraju da budu nikakav "tabu" za ostvarenje PR ciljeva, pogotovo ako su oni dobro pogođeni, odnosno ispravno smešteni u "presek polja" o kome je na početku bilo reči. Da ponovimo – ako na "nenasilan" način zadovoljavaju i interes organizacije i medija, a izazovni su i za javnost. Iz tog ugla ovi žanrovi čije je dejstvo na konzumente (čitaoce) po definiciji i dugoročnije i ubedljivije, često suptilnije, ali i proverljivije, a i trajnije i tačnije s obzirom da se nedeljnici i magazini "duže čitaju", mogu da se u dobro smišljenoj PR strategiji iskoriste tako da i efekti naše kampanje, PRedstavljanja ili neke vrste PRomocije zadobiju ova obeležja proverljivosti, tačnosti, ubedljivosti...

Da bi ove izazovne mogućnosti žanrova bile dostupne, upotrebljive i korisne svim interesima i interesovanjima koje čine Presek PR polja PR poslenik, jednako kao i novinar moraju odlično da poznaju prirodu, tehniku, izgled, strukturu, formu, ali i svojstva informacije. Formu koja je usko povezana sa sadržinom određuju odgovori. Ali pre svega gradacija redosleda odgovora na klasična novinarska pitanja po značaju (ili po potrebi): Ko, Šta, Kad, Kako, Gde, Zašto

Piramida informacije izgrađena veštom "manipulacijom" odgovorima na ova pitanja, dodatnim razjašnjenjima u složenijim formama ima u sebi još neko vezivno tkivo koji naš tekst - informaciju čini pravom informacijom. Ona u manjoj ili većoj meri mora da ima dodatna svojstva. Treba da bude nova i aktulna pri čemu ta svojstva ovde nisu sinonimi. Jer nešto može da bude novo, a da nije aktuelno i obrnuto. Potom tačna i pouzdana, a pouzdanost se postiže dobrim istraživanjem činjenica i pripremom ili učestačlim ponavljanjem "tačnosti" svake pojedinačne informacije. Pa kad mi kao medij ili izvor informacija uvek imamo tačne informacije, i naša pouzdanost se sve bolje kotira.

Odgovori na ova pitanja čine istovremeno i formu i sadržinu informacija i u osnovi su svih žanrova. Ali, postoji i nešto što se promiče između ove forme i sadržaja, što je ukus i ukras forme. Kako formi i sadržaju koji proističe iz odgovora na ova pitanja dati dodatno svojstvo, to je najizazovnije pitanje za svakog novinara i, naravno, svakog PRovca?

Informacija je prijemčivija i intersantnija za konzumenta ako je još i neobična, možda i kontroverzna, šokantna ili nasuprot tome prijatna za konzumenta, ciljnu grupu i onog ko je emutje.

Pri svemu tome dobra priprema informacije vodi računa da sva ova svojstva ne gomilaju, već da ih pažljivo bira, selekcioniše i gradira. Šokantnost je, recimo, dobar primer za neophodni oprez kako ne bi bila sama sebi svrha kao odlika, svojstvo informacije.

Uslovno rečeno, sva svojstva informacije moraju da budu usmerena tako da je učine VAŽNOM i POŽELJNOM i da se ti ciljevi postignu pažljivim odabirom po važnosti još nekih dodatnih sredstava: u tome je najvažnija dobra procena da li je svrsishodnije i poželjnije ako se taj cilj postiže neposredno ili, pak, indirektno, i da li se jednim ili drugim elementom postiže dugoročnije ili kratkotrajnije dejstvo.

Preduslovi, predradnje ili PRETHODNE RADNJE, PRedPR su ono što se često u "brzim" novinarskim polovima zanemaruje – a to je dobra priprema i planiranje. I to je možda i sama suština. Saopštenje, informacija, PR tekst, treba da doživimo samo kao posledicu dobrih priprema. (Kažu da je jedan relativno poznati pisac dao na čitanje Ivi Andriću svoj roman o Mojkovačkoj bici, a Andrić je oklevao da mu kaže svoje mišljenje, da ga ne uvredi – a mišljenje je bilo: ne može se roman pisati o jednoj bici, već o onom što je bilo pre bitke i o onom što je bilo posle nje, a bitka je tek jedan deo u romanu.) Tako i naša PR informacija treba da bude samo mesto u nizu onoga što je bilo pre nje, i karika u daljem nizu za ono što će izazivati javnu pažnju posle.

Zato je dobar koncept tema za javnost, njihovog niza i sleda poonekad, odnosno najčešće, važniji od same objave po sebi. Rekao bih da je plan i koncept Bog , a informacija samo šeširdžija.

Drugim rečima: Sve se u vezi naše poželjne i važne informacije već desilo pre, sad je možda već kasno, a današnje novine uvek se prave juče.

Šta mogu da budu osnovni elementi koncepta u kome je naša informacija tek jedno dobro mesto u nizu:

  • Akcija pre informacije
  • Događaj u događaju
  • Vesti u vesti
  • Do nas se teško dolazi
  • Do nas se lako dolazi
  • Nas zanima problem
  • Nas zanima kontekst
  • Kako se koristi naš proizvod, a ne kako ga i ko proizvodi
  • (Ako imamo kafić, promovišemo koktele)
  • Šta je drugačije kod nas
  • Naš šef teško daje intervjue
  • Moj šef je znalac i autoritet
  • Moj šef je dobar sagovornik
  • Mi smo laboratorija za novinare
  • Moja firma je darodavac

Kako da najpre medijima, a tek potom i javnosti postane važno, zanimljivo, poželjno, aktuelno ako im se baš vi obratite?

Kompetentnost i naporan rad uvek imaju prednost nad "podmićivanjem", lobiranjem i kratkoročnim, površnim poznavanjem medija i novinara.

03. maj 2008. u 10:33:45 dragan:

Originalno! Jedino bi slozeni novinarski zanrovi trebalo da se podele na podgrupe - analiticki/komentatorski i reportazni/beletristicki.

Dodajte vaš komentar | Podelite na Fejsbuku