"Treća Srbija" po treći put

"Politika", 21.05.2010.

Naprednjaci i narodnjaci, ovako ili onako, čak da im se i sve kockice slože, bez Srpske radikalne stranke i "pete kolone" u sadašnjoj vlasti - ne mogu do čarobne cifre od 126 poslanika.

Jer, matematika je, kao nauka o odnosima među veličinama i prostornim oblicima, od Sumera, Vavilonaca, starih Grka i Egipćana, Kineza, Indijaca i Arapa, do današnjih dana, koliko objektivna - još više egzaktno surova. Ona predizborna, a posebno postizborna, naročito u Srbiji 2010. godine.

Demokratska stranka Srbije traži "treći put", a to je "državotvorna i razvojna politika u čijoj su osnovi nacionalni interesi, pravna država i razvoj privrede".

Mogu biti samo dva (...jaka politička igrača...) - uzvraćaju iz Srpske napredne, rezervišući ta mesta za Demokratsku i sopstvenu stranku.

Da li se - ako nije samo reč o taktičkom pokazivanju zuba i bicepsa konkurentima za liderstvo unutar nacionalnog opozicionog bloka - Vojislav Koštunica, ukazom o "trećoj stazi", i formalno kandiduje za rodonačelnika "treće Srbije"? One koja je, od početka ratova na prostoru bivše SFRJ, stalno u dubokoj senci, do 2.000, propagandno glasnije, "prve" i, posle 5. oktobra, medijski probitačnije, "druge Srbije"...

"Prvu Srbiju" su - prema vivisekciji profesora Ljubiše Rajića, iz 2005. godine - "činili ratni profiteri, vrh vojne, policijske i ostale državne birokratije, političari iz SPS-a, JUL-a, SRS-a, SSJ-a i sličnih stranaka, vrh SPC-a i sličnih organizacija, razni ratni zločinci", od kojih je, posle oktobarskih promena, većina njih nastavila da "živi sasvim mirno, oni i dalje čine ekonomsku elitu i znatan deo političke elite, vode glavnu reč u mnogim oblastima i uopšte su uglavnom onde gde su i bili".

"Druga Srbija" rođena je kao "paralelna Srbija" početkom 1992; krštenica joj je bila istoimena knjiga - protest, zbornik govora antiratnih aktivista i intelektualaca protiv protiv diktature, medijskog jednoumlja, rasta nacionalizma i rata; a porodilište Beogradski krug.

Ti crno-beli stereotipi o "dve Srbije", medijski su negovani i iza 2000. godine, a nisu nestali ni posle potpisivanja Deklaracije o pomirenju DS i SPS koja je zamišljena kao simboličan čin "odlaganja kopalja" između dva, nekoć ukopana, rova.

"Treća Srbija" je stidljivo, sredinom devedesetih, pominjana kao sinonim za nešto što nije ni ekstremni šovinizam, na jednoj, ni građanski anacionalni radikalizam, na drugoj strani, već "salonski nacionalizam", vezan najčešće uz ime Koštunice i grupe srpskih akademika, a jedno vreme (1994 - 1997) i Zorana Ðinđića. Strateški temelj "treće Srbije" bila je krilatica jednog od prvaka jedinstvene DS Borisava Pekića "I nacija i demokratija", koju je Koštunica, uoči odlučujućeg boja protiv Miloševića, preveo na "Ni Beli dvor, ni Bela kuća", aludirajući na tadašnje stanare ovih zdanja.

"Treća Srbija" se, od tada, a posebno nakon Koštuničinog odlaska s vlasti, traži između radikala i DS-a, između Istoka i Zapada, između tradicije i modernizma.

Koštunica je, u naponu moći, propustio šansu da uzurpira ovu kurentnu političku opciju i da joj populističku notu, a njegov zakasneli pokušaj da, na izborima 2008, "treću Srbiju" učini razumljivom prosečnom građaninu - završio se kako se završio. "Treća Srbija" mu se izmigoljila onog trena kada je Tadić prepevao Pekića u: "I Kosovo i Evropska unija!" A, u međuvremenu se, za gusto treće rešeto, samokandidovao i Nikolić.

DSS - poručuju ovih dana iz te partije - neće voditi raspravu sa opozicionim strankama, već "svoju politiku oštre kritike vlasti". Ova stranka ostavlja mogućnost za saradnju opozicije na raspisivanju izbora, ali tvrdi da "u Srbiji neće biti dvopartijskog sistema jer to nije realno, a nije ni u srpskoj tradiciji".

Izgleda kao da je Koštunica lupio rukom u sto i rešio da proba da spreči ono što je, još od raskola među radikalima, odnosno faktičkog priklanjanja DSS-a Nikolićevima kontra Šešeljevih, ličilo na neminovnost - utapanje narodnjaka u naprednjake. Hoće li u tome uspeti, može li Koštunica da pronađe svoj "Pokret nesvrstanih", svoj treći "jugoslovenski put", kao onomad Tito - (n)i Moskva (n)i Vašington, (n)i Atlantski (n)i Varšavski pakt - više ne zavisi samo od njega, već i od toga hoće li se na srpskoj političkoj sceni pojaviti, i razumeti ga, neki Nehru, Naser, Sukarno.

Iskustvo govori da je svaka svađa unutar imaginarnog opozicionog kolektiviteta značila produžetak života režimu. Vuk nije hteo u DOS, pa, evo, već deceniju, trpi posledice te odluke. DS se, pod Miloševićem, dugo opirala stvaranju opozicionog fronta i tavorila, zbog čega je i sam Koštunica 1992. pobegao iz nje, formirajući frakciju "Krilo za DEPOS", pa DSS.

A možda DSS samo priziva vremena kada je bio "najpoželjniji koalicioni partner"?