Da li ćemo zaboraviti ćirilicu?

Predrag Karasović
22. april 2013.

Ponosimo li se svojom tradicijom?

Počeci pisane reči na ovim prostorima vezuju se za staroslovenski koji je prvenstveno nastao kao liturgijski jezik, a u 5. glavi Metodijeva žitija vizantijski car Mihajlo III kaže Æirilu i Metodiju da su oni iz Soluna i da Solunjani govore čisto slovenskim jezikom. Dugo se smatralo da je Æirilo stvorio ćirilicu (slovensko pismo nastalo na osnovu grčkog), ali se danas uglavnom smatra da je on tvorac glagoljice, najstarijeg sačuvanog slovenskog pisma. Pretpostavlja se da je ćirilica nastala u 10. veku zahvaljujući Klimentu Ohridskom, a prema drugoj teoriji ćirilica je nastala u Bugarskoj, nekoliko decenija nakon glagoljice zaslugom cara Simeona i bugarskih duhovnika Konstantina Preslavskog i Jovana Egzarha.

Zašto ukazujem na početke našeg pisma? Možda ponajviše zato što nakon XI vekova postojanja preti opasnost da Srbi zaborave jednu od svojih najlepših tradicija. Pod uticajem zapadne kulture, sveopšte kompjuterizacije, ali i našeg nipodaštavanja naše tradicije, latinsko pismo malo po malo istiskuje ćirilicu u zaborav. Donekle se i stidimo da ispise ulica, firmi i ustanova ispisujemo ćirilicom iako je to naše zvanično pismo. Da li Grci uopšte razmišljaju da odustanu od svog pisma? Ili, na primer, Kinezi od svog? U vremenu kada se često pominje izraz multikulturalnost i prihvatanje međusobnih razlika, možda je baš pravo vreme da se vratimo svojim korenima. Za pohvalu je što svi državni organi, počevši od Vlade Srbije, u svojoj službenoj prepisci, kada je to god moguće, koriste ćirilično pismo.

Neko će možda reći: «Dobro, jeste ćirilica naša osobenost, ali danas je kompletna komunikacija prilagođena latiničnom pismo» ili čak «Insistiranjem na upotrebi ćirilice vraćamo se u prošlost, a ne idemo zagledani u moderno doba». Upotreba ćiriličnog pisma nikako nas ne može vratiti u nazad već nas samo može obogatiti. U svakom smislu. Čovek, ili bolje reći narod, koji poštuje svoju tradiciju ima dobru osnovu da obogaćuje i svoju budućnost. Razmislimo zajedno, možemo na toj ćirilici (a što da ne i na glagoljici) i zaraditi. Nemamo Ajfelov toranj ili Zlatni most u San Francisku; nemamo Diznilend ili muzej Luvr ali imamo naše predivne manastire sa još divnijim freskama i naravno monahinjama i monasima, na koje možemo nadovezati našu ćirilicu. Uveren sam da je stranom turisti mnogo zanimljivije da sa sobom kući ponese suvenir sa ćiriličnim ispisom. I mi sami moramo stalno ukazivati na značaj negovanja tradicije, između ostalog i kroz ponosno korišćenje ćirilice – počevši od porodice, preko škole, do svih autoriteta čije se mišljenje poštuje i ceni. Nebrojeno puta smo kao narod pokazali da kada smo zajedno rešeni da nešto ostvarimo, nema sile koja nas u tome može sprečiti i zaustaviti.

Dodajte vaš komentar | Podelite na Fejsbuku