Rasprodaja samopoštovanja

"Politika", 05.08.2011.

 

Što je u državi bolja muzika, bolja će biti i država, tvrdio je Platon, koga je, u praksi, sve do prekjuče, najodanije primenjivao vlasnik ovdašnjeg ružičastog TV carstva.

Jednako mi je drago i Veberovo poimanje države kao ljudske zajednice koja, u okviru neke društvene teritorije, uspešno polaže pravo na monopol legitimne primene fizičkog nasilja. Dakle, sile. Pa, kad neki predsednik neke države "Utopije" ili vrhovni komandant Kampanelinog "Grada sunca", kao mantru ponavlja da država ta i ta neće ratovati, a da ga niko i ne pita niti hoće li niti, sve i da hoće, ima li "sučim", a sve i da ima čime, da li bi o tome sve nešto javno zborila - ispada da to, po Veberu, i nije država u modernom smislu reči.

Postoje obavezni i dodatni elementi koji nekoj zajednici daju za pravo da se nazove državom. U one bez kojih se može, spadaju unutrašnja organizacija, domaća podrška i međunarodno priznanje. A da bi nešto imaginarno moglo da se tretira kao država, činioci bez kojih se ne može jesu teritorija, stanovništvo i suverena vlast.

A šta to, na delu, znači, objasnio je, prekjuče, usred Gračanice, američki ambasador u Prištini: "Kosovska vlast ima svoju volju koju sprovodi onako kako oni misli da treba da je sprovedu i bila bi ogromna greška pomisliti da kosovska vlast ne donosi sama odluke, u ime svog naroda". Sve uz ciničan veleposlanički otpozdrav šefu naše države, u stilu "veoma sam polaskan time što predsednik Srbije i drugi zvaničnici Srbije misle da imam toliki uticaj na vlasti Kosova ".

Naš je predsednik države, naime, umesto da se obrati nekome svoga nivoa, krivnju za poslednje događaje, osim na srpske huligane, prebacio na tog birokratu Stejt dipartmenta.

Nije predsednik jedini ovdašnji politički prvak koji baš tako razume zastupanje sopstvene države.

Mahom su oko nas političari bez kredibiliteta, zbog čega nam je zemlja bez autoriteta, a država bez državnika. Pa se, u nedostatku pravih državnika, uvek laćamo istorije, cara Dušana, Pašića, Karađorđa ili Miloša Velikog.

Tamo, potkraj, mračne 1993. godine, ondašnji portparol SPS-a Dačić, u jednoj od Miloševićevih sezona lova na veštice, svoje je političke protivnike podelio na "ekstremiste", na jednoj, i "kapitulante", na drugoj strani.

Taj vokabular, sve gušće, provejava i iz aktuelnog kabineta u Nemanjinoj. Dok se na severu Kosova odvijao poslednji čin "kosovske bitke", ovde su top-menadžeri vladajućeg SPO-a i vladajućeg SPS-a "ratovali" oko toga da li je Draža bio fašista, jesmo li u Drugom svetskom ratu imali dva ili samo jedan antifašistički pokret itd.

Problem je što se ovaj vavilonski jezik unutrašnjopolitičkog nerazumevanja, po pravilu, preslikava i na komunikaciju prema međunarodnoj javnosti. Tako, srpska politička oligarhija, ali i preovlađujuća javna sfera ide u polarizovane krajnosti, razvrstava se u dve međusobno poništavajuće linije mišljenja, od kojih jedna, često samoubilački, a priori prkosi Vašingtonu i Briselu, dok se druga idolopoklonički posipa pepelom i prihvata krivicu i za šta objektivno ova država i srpski narod nisu krivi.

Nema puno zemalja u svetu u kojima nema opšteg građanskog konsenzusa čak ni u vezi sa najosnovnijim državnim ili nacionalnim prioritetima.

Nema, valjda, nijedna u kojoj se, tek tako, prihvata i prima ponižavanje državnih predstavnika kao kod nas. Reprezenti države Srbije, kao uskoci, kozjim stazama, prelaze na deo teritorije sosptvene države, a iz Prištine im se preti hapšenjem.

Unižavanje državnih institucija, samoponižavanje, hiperprodukcija snishodljivosti - samo su neke od karakteristika naših državnih zvaničnika koji jedinstven, ali jednokratan čin Vilija Branta razumeju kao potrebu da se izvinjavaju stalno i svuda, gde treba i gde ne treba, za šta treba i za šta ne treba, kome treba i kome ne treba.

U državi bez autoriteta, logično je i javni "mejnstrim" sazdan od sličnog materijala. Ovdašnjem medijskom mogulu trebalo je da oglase na prodaju njegovu zaplenjenu jahtu, pa da se "okuraži" i pripreti ukidanjem muzike, filmova i reklama iz Hrvatske. I šta je poruka: Srbija se izoluje, zatvara svoje kanale za drugačije kulturne sadržaje, civilizacijske vrednosti i tome slično!? Sad bi "glavni urednik Srbije" da se sveti, ali, u besu, priznaje da je, do sada, "favorizovao" u svojim programima hrvatske investicije, "zataškavao incidente i neprijativnosti koje srpski, bosanski i crnogorski državljani doživljavaju na letovanju u Hrvatskoj".

Naš predsednik, baš na dan intervencije kosovskih specijalaca, iz Praga, gde je primao nagradu za doprinos reformama, saopštava da Srbija neće ratovati. Pa, i Vatikan ima svoje oružane čuvare i diči se njima, i neutralna i neratujuća Švajcarska, i - samo se podrazumeva da neće ratovati.

A preko plota? Poslušajte ovih dana Ivu Josipovića kako, kao pravi državnik, brani i neodbranjivo. "Oluja" je, za njega, "bitka koja će zauvek ostati zlatnim slovima upisana u istoriji hrvatskog naroda; to su bili dani ponosa i slave"!