Tako je glasio noseći naslov na prvoj strani "Borbe" (onomad slobodnih, a u međuvremenu "ubijenih", novina...), za koju sam izveštavao sa devetomartovskih demonstracija 1991. godine.

Nećemo dozvoliti da "snage bezumlja i haosa" ruše državu kada je srpski narod u opasnosti - pretile su tada Miloševićeve skutonoše.

"Ušće" preti da "stiroporom" pobedi 9. mart i ugrozi evropski put Srbije - dve decenije kasnije upozorava Vuk Drašković.

Sve je isto, samo se drugačije čita definicija najvišeg državnog i nacionalnog interesa. Da, možda su se, delimično, promenila i imena uzurpatora prava na tumačenje tog cilja.

Ondašnji portparol SPS-a, a sadašnji ministar policije, te je 1991, govoreći o devetomartovskim gibanjima, prvi u srpskom političkom vokabularu, upotrebio sintagmu "revolucionarna opozicija" kao zajednički imenilac za sve političke snage u Srbiji koje "traže vlast bez izbora".

Promene režima, međutim, nije bilo sve do 2000.

Namesto jedinstvenog antimiloševićevskog fronta, posle 9. marta, dobili smo niz malih, međusobno zaraćenih stranaka, koje su pomogle Miloševiću da narednih deset godina sačuva vlast. Ta neiskorišćena šansa, nerealizovana narodna energija koju su prodale ili izdale tadašnje vođe opozicije, dovela je do kolektivne građanske frustracije, a 9. mart rezultovao izgubljenim generacijama razočaranih protivnika Slobodana Miloševića.

Ideologija iskrenog srpskog i jugoslovenskog, preciznije građanskog, nacionalizma potrošena je baš tog 9. marta. U samo ratno predvečerje.

Jer, Srpski pokret obnove, iako autohtono nacionalistička stranka, u proteste nije poveo samo srpske nacionaliste, već sve koji su, svako iz svojih razloga, bili razočarani Miloševićem. U to more ljudi najmanje se slilo onih koji su hteli da ratuju, a bilo ih je i monarhista, i Ðeneralovih nostalgičara, i jugoslovenskih unitarista, i opredeljenih desničara i iskrenih levičara, upravo nezadovoljnika svih vrsta koji su, kao u u poslednju nadu i "slamku spasa", gledali u jednog harizmatičnog lidera. U devetomartovske "dobrovoljce" se, tog proleća, okupilo sve razočarano činjenicom da Srbija nije krenula putem promena u istočnoj Evropi.

Ne može se, ipak, govoriti o nekoj revolucionarnosti događaja iz 1991, jer njihovi predvodnici nisu hteli ili nisu smeli da, banalni povod za demonstracije (smena urednika državne televizije), u kritičnoj, prelomnoj fazi, kad im se već "namestilo", makar u hodu, preimenuju u pravi revolucionarni cilj. Što bi rekao teoretičar revolucije Fransoa Fire, ni "šezdesetosmaši", na globalnom nivou, ne mogu da se porede sa klasičnim revolucionarima iz 1789. jer nisu imali tradicionalnu revolucionarnu metu - zauzimanje narodne skupštine.

Slično našim "šezdesetosmašima" koji su se zalagali za "šminkanje" socijalizma, odnosno samo za "socijalizam s ljudskim likom", a Josipa Broza Tita nisu "dovodili u pitanje", tako su i "devetomartovci" stali na pola puta - fizički su provalili u zgradu parlamenta, a onda istakli belu zastavu.

Vuk Drašković, kao politički promoter autohtonog srpskog nacionalizma, reterirao je na prvoj krivini, ostavljajući prazan prostor verbalnoj agresiji i kvazidesničarima, što je bilo pogubno ne samo za njegovu partiju, već i za ideologiju srpske desnice do današnjih dana. Druge stranke opozicije teoretski su svoju šansu tražile "između viška emocija i viška sile" (dr Dragoljub Mićunović), a u praksi su bile inertni, salonski, samodovoljni organizami koji nisu mogli da akumuliraju tu vrstu i količinu energije. Populizmu Slobodana Miloševića imao je, u tom trenutku, neke šanse da se suprostavi jedino autentični populizam Vuka Draškovića.

Zato je 9. mart označio i definitivni raskid sa idealima i slepim verovanjem da jedino harizma Vuka Draškovića može da pokrene Srbiju.

Posledice i "rezultati" 1968. i 1991, ali i odloženi efekti promena iz 2000, gotovo su identični. U prva dva slučaja samo je potvrđivan autoritet vožda, režim je ojačan, sistem zacementiran, a od događaja iz dvehiljadite (preciznije, počev od 2004. naovamo) prisustvujemo procesu rađanja i sazrevanja novog vođe.

Pojam "revolucija" Šatobrijan nikada nije koristio uz zbivanja kao što su promene dinastija, građanski ratovi, delimični pokreti pobunjenih naroda, već ga je jedino čuvao za slučaj - "kada se menja duh naroda". Ta se promena, na žalost, u Srbiji nije desila. Ni 1968, ni 1991, no ni 2000. godine.

Vuku Draškoviću je, zato, ostalo samo da, kao nebitan kamičak ZES-ove vlasti, nariče zašto se to i danas, u "evropskoj Srbiji o evropskoj budućnosti", više od njega pitaju Miloševićevi.