Otkako su ga, pod svoje savetničke skute, uzeli najgrlatiji ratni huškač u svetu, s kraja devedesetih godina prošlog stoleća, Entoni Bler i njegova ekipa, Kancelar srpski i sve Srbije kao da je totalno izgubio osećaj za "tajming".

Samo neki dan pre no što će biti obelodanjeni rezultati istraživanja, po kojima je podrška kancelarki Merkel i njenoj koaliciji, na najnižem nivou od 2002. godine, a rejting evroskeptičnoj Alternativi za Nemačku (AFD), za samo jednu nedelju, porastao čak dva odsto - naš Kancelar se napravio većim Nemcem i od Nemaca i, prkosno i prpošno, usred Davosa, prozborio da on Merkelovoj veruje i voli je, uprkos svemu i svima!

Ma, čuj, veći germanoljubac od Nemaca - naš je Kancelar, ispostaviće se, samo dva dana docnije - veća Merkelova i od Angele Merkel?! Da podsetim zaboravne: "Molim da svuda i na svakom mestu budete blagodarni Nemcima koji su prema vama uvek bili ljudi a ne protivnici... Mi dugujemo blagodarnost Velikom Nemačkom Rajhu što nam je omogućio život, onda kada nam je grozila smrt, što nam je iako, po nesreći, izazivačima, iako pobeđenim, pružio časno mesto saradnika u izgradnji novoga sveta. Mi izjavljujemo da ćemo greške prošlosti ispraviti, da ćemo biti svesrdni saradnici Velikog Nemačkog Rajha u izgradnji nove Evrope..." Naravno, citirane izraze divljenja Berlinu uputio je jedan drugi predsednik srpske vlade, one tzv. "vlade nacionalnog spasa", 1942, ali - složićete se - "radi posao", ove izjave su, elem, "izdržale probu vremena".

Sadašnji Kancelar srpski i sve Srbije bio je direktniji, intimniji, sa provalom emocija koje su pokuljale kao iz vulkana: "Makar bio jedini ovde koji će da govori pozitivno o Merkelovoj, ja to stvarno tako mislim, i mislim da sam u pravu! Mislim da je Angela Merkel radila najbolje što je mogla, i mnogi zaboravljaju ono što ću na svakom mestu ovde da kažem, ne zato što mi je to zbog bilo čega potrebno, već zato što je to fer da se kaže - da nije bilo Angele Merkel, pitanje je da li bismo mi na Balkanu sačuvali mir i stabilnost?!”. E, sad, to što je, koliko sutradan, i sama Merkelova učinila veliki zaokret, pa zahtevajući da se migranti sa Bliskog istoka vrate u svoje zemlje kad "Islamska država" bude poražena, saopštila da je Nemačka spremna da pruži samo privremeno utočište tražiocima azila i da oni ne mogu dugoročno tu da ostanu - naš Kancelar nije čuo jer je bio već duboko u unutrašnjoj politici, da ne velim, investicijama.

Što se ono kaže, daj da se uhvati što se uhvatiti može pre nego što izbori budu zvanično raspisani. Kao pasioniranog hroničara rađanja i odrastanja višepartijske Srbije, ikonografija u Vranju - to je ono mesto gde "nema laganje" i u kojem se, da bi proradila neka strana, sa subvencijama od devet hiljada po radnom mestu i prosečnom platom od dvesta evra, zatvara jedna domaća fabrika - me je naježila i podsetila na "ono" doba između ludih osamdesetih i pogibeljnih devedesetih. Na turski vakat: "Harač, harač, rajo, treba! - "Hleba, hleba, gospodaru!" Ili na Nemačku tridesetih godina 20. veka i gladnog radnika sa kartonom oko vrata: "Ich bin hungrig. Ich suche Arbeit. Ich mache alles!" (Gladan sam. Tražim posao. Radim sve.)

A onaj fudbalski transparent "Vranje za Vučića", setio me na parole mazohističke ljubavi Slobi kojima su, pred Saveznom skupštinom, mahali radnici nekadašnjih giganata iz pokojne Rakovice. I, iskreno, upitao sam se šta li će danas na sve to da kaže, recimo, Dragan Simpo Tomić koga su za 29. novembar, praznik bivše nam Es-ef-er-jot i dan tog holdinga od 70 fabrika i fabričica koji je upošljavao ceo jug Srbije, njegovi trudbenici i penzioneri, živ vam stojim, do pre neku godinu, dočekivali kao Tita...?

Veća Merkelova od AngeleI tome slično

Veća Merkelova od Angele
I tome slično