Dok se juče raspravljalo o setu zakona iz oblasti zdravstva, Martinović dr Aleksandar - ne onaj gorljivi radikal iz Rume, šef Cezarovih poslanika do 2012, već ovaj govorljivi naprednjak iz Rume, zamenik šefa Šešeljevih sinova Brutova u današnjem sastavu srpskog sobranja - seirio nad epidemijom koja je, prekjuče, zadesila nekoć rudarski Majdanpek. Zarazom naprednjaštvom. Na lokalnim izborima, tamo, naprednjaci osvojili apsolutnu većinu, a socijademagozi iz SPS i Jedinstvene, „penzionerska majka“ Krkobabić (srednji) i, pripadajuće im, Ljajićeve socijaldemokrate čak 17 odsto glasova!

Sve se to dešavalo uoči samog „dana D“, za koji su kancelarove abronoše i tamburonosci najavili bili konačan odgovor na pitanje: Hoće li umirovljenici i javni uposlenici biti skraćeni za pet ili, možda, svih 25 procenata svoje dužine?

Pre neku godinu, dok smo radili dokumentarac o prirodnim i turističkim potencijalima Homolja i Dunavske rivijere, mlađi Majdanpečani su nam se listom žalili: Ovde ništa ne radi, posla ni od korova i ostaje jedino da nam bog, što duže poživi naše penzionere, jer su nam oni, u nekim srećnijim vremenima, obezbedili pristojne stanove i zaradili visoke penzije, pa im sada živimo na grbači, umesto da se i sami nadamo skoroj mirovini. Paradoksalno i mazohistički - takav Majdanpek je, u nedelju, poklonio poverenje upravo protagonistima te politike „3 P“. Iliti, „Penzije prate plate!“, kako je to, krajem poslednje zime, kreštalo sa predizbornih mitinga „pupsovaca“ i inih aktuelnih vladara.

I dok Srbija na kolektivnom neplaćenom, kao omamljena, bude čekala Njegovu Reč, naš, a Rodenov, „Mislilac“ će, iz „četvrtog stuba naše spoljne politike“, daleke prijateljske Kine, još ovu heftu, vagati koliko da nam odreže od plata i penzija. Neka mi oproste obožavaoci njegovog filosofskog i politikološkog doprinosa, ovde ću se poslužiti jednim opisom jednog drugog genija iz pera Milovana Ðilasa lično: „Svaki crvenoarmejac, od maršala do vojnika, oseća njegovu sigurnu ruku i njegovu brigu za sve. Crvena armija je u najsudbonosnijem času domovine našla u Staljinu pravog vojskovođu i Staljin je i komandirima i borcima pokazao na koji će način pobediti neprijatelja, ukazao im na njihove slabosti i poveo ih ka pobedi... On je uopšte genijalan čovek, kojemu je svojstveno poimanje suštine svega, pa i savremenog rata. U svemu, inicijativa potiče od njega. I sreća je sovjetske vojske i države što se u ovakvo vreme na njihovom čelu našao takav čovek.“

A kako je potonji disident Ðilas, npr. u tekstu „Sovjetski čovek i naša borba“ (avgust 1944) opisao trpeljivog sovjetskog građanina koji je pristajao uz onakvog vođu za razliku od nekih drugih naroda: „Sovjetski čovek je srdačan, radostan, prostodušan i nesebičan. Niko kao on ne zna odgovoriti na ljubav - ljubavlju. On je opravdano nepoverljiv prema inostranstvu uopšte, i opravdano mrzi Nemce. Ali, i to nepoverenje i ta mržnja nisu neka karakterna crta sovjetskog čoveka, nisu sastavni deo unutarnjih, duševnih i psiholoških osobina, nego su pridodati, nikli na osnovi bolnog iskustva.... On (sovjetski čovek) je uvideo da ima naroda koje reakcionarne klase mogu, u izvesnim periodima, skoro čitave mobilisati. To se dogodilo i s nemačkim narodom. Masa koja slepo sluša Hitlera i njegove generale - nisu samo junkeri i kapitalisti, nego radnici, seljaci, intelektualci, jednom rečju - Nemci. Ta masa je ogrezla u zločinima, a da se u njoj nije ni na tren trgnulo, pojavilo ono što je u svetu poznato pod nazivom - ljudska savest...“

Mislilac i mirovineI tome slično

Mislilac i mirovine
I tome slično