Da se razumemo: Aleksandra Nikitovića ne poznajem, nikada se nismo čuli, nikada ga u životu nisam video, jer, kao što znate, Koštunica, Ðinđići ostali postpetooktobarski vlastodršci brzo su pozaboravljali one retke medijske naivčine i entuzijaste koji su ih, na veštačkim plućima, održavali za Miloševićeva vakta.

Hoću da kažem da su, sa Nikitovićem i njegovima, kad su ovi držali topuzine u rukama, novodemokratske kafe ispijali dežurni javni poltroni: bivši Slobini likovi od poverenja, Mirine ulizice, Koštuničini obožavaoci, Ðinđićevi uvlakači, Tadićevi pajtosi, Dačićeve prišipetlje, danas - sudim - "Alekovi ljudi od reformi".

S Nikitovićem, elem, nit sam jeo nit pio; smatram ga, štaviše, jednim od glavnim krivaca za fakat da u srpskom parlamentu danas nema ni u tragovima patriotske (bez navodnika) demokratske desnice. Ali, kad pročitam kako, navodno, "Brisel traži Nikitovića", a u lov na ovoga uključilo se i, do juče bučno kvazipatriotsko, ono "nešto što se prodaje na trafici, a nisu cigarete", odjednom se buni nešto u meni. Da, hajde da vidimo ko je kriv za paljenje nekih ambasada u Beogradu, posle protesta zbog priznanja Kosova, 2008. godine, ali idemo, pre toga, po redu prioriteta. Hajde da pitamo našu vlast zašto je odustala od traženja imena krivaca za bombardovanje Srbije, 1999, bez dozvole Ujedinjenih nacija; hajde da se podsetimo koje su to države, među prvima, priznale Kosovo, koje su to sile pritiskale druge zemlje da isto učine, koje su to, nama tzv. bratske, prijateljske i tome slično države požurile da, aktom priznanja, komadaju Srbiju... Tek kad se preračunamo je li neka spaljena zgrada važnija od desetine hiljada života ili od 15 odsto državne teritorije Srbije, može da dođe red i na Nikitoviće, bilo kako da se zovu.

Nije problem Srbije "strah od straha", kako su našeg premijera, namerno ili ne, ali sasvim pogrešno, naučili američki i izraelski PR savetnici, kao što nije apsolutno tačno ni to da "nema zavera, jer za sve što nam se desilo, u najvećoj meri, krivi smo sami". Srbija 2014. nije, na sreću ili na žalost, Amerika 1933, u vreme predsedničke kampanje Frenklina Ruzvelta, kao što ni sve važno u životu jednog društva nije većopisano u instant priručnicima političkog marketinga. Problem države Srbije danas je - nedostatak samopoštovanja i manjak vizije.

Ko o čemu ja o elefantu. Kao što pisah već, čudo neviđeno desilo se pre 175 godina u Beogradskom pristaništu - onodanji Beograđani videli su slona! U "Priči o vezirovom slonu" Andrićje opisao kako su Travničani doživeli dolazak slona tamošnjeg vezira Seid Ali Dželaludin-paše u njihovu kasabu. "U tijesnoj travničkoj čaršiji fil je izgledao veći nego što je u stvari bio", a izgledao je i strašniji i glomazniji, jer su svi, gledajući ga, pomišljali više na surovog vezira nego na životinju samu.

"Mašalah! Mašalah! Lijepa hajvana! Ne budi mu uroka! Ja, ja, božje davanje!" - glumili su Travničani svoje oduševljenje. Nešto slično, režiseri sednice Vlade u, nekoć, ratnom stonom Nišu, očekuju danas od Nišlija. Ministri su, jelte, kao ovejani demagozi otputovali autobusom (šteta što nisu produžili do Preševa, da vide kako izgleda taj deo našeg prvog "auto-puta") i - to će biti to od sto puta obećane decentralizacije, decentralizacije i debeogradizacije Srbije. I elefant, pride.

Priča o vezirovom slonuI tome slično

Priča o vezirovom slonu
I tome slično