Pa se iskreno sekiram kako će novovučićevska politikološka misao sad da objasni Srbljima da je tačno upravo to što tvrdi Laza s Jejla (premijer ima meko srce, pa mu je, prirodno, i visok rejting), a ne ono što su, koliko do juče, drvili režimski analitičari, sintetičari i ostale sorte ovdašnjih javnih poltrona. Tj. da je visina premijerovog rejtinga direktno proporcionalna količini krvi, znoja i suza koje je zimus obećao, u natpolovičnoj većini, proreformski orijentisanom građanstvu.

Laza Krstić je, nečim izazvan - slutim, zbog Vučićeve dubokomisaone teoreme prema kojoj u Srbiji mnogo nezaposlenih živi od penzija, pa bi drastično smanjenje bilo pogubno - svog mentora, od milošte, prozvao „Meko Srce“, a ne, recimo, „Slatka Duša“, kako je isto mogao, da je, kojim slučajem, na Jejlu čitao Petra Kočića. Osim ako Krstić nije želeo da poentira slovenskom antitezom, kao narodni pesnik u „Ženidbi Milića barjaktara“. U kojoj, najpre ide set pitanja: „Oj punice, đevojačka majko, ili si je od zlata salila, ili si je od srebra skovala, ili si je od sunca otela, ili ti je Bog od srca dao?“ Na šta sledi gomila taštinih negativnih odgovora: „Niti sam je od zlata salila, niti sam je od srebra skovala, niti sam je od sunca otela“. I, samo jedan tačan: „Već mi je bog od srca dao!“

Ričard Lavljeg Srca, elem, u svoje vreme, kritikovan je da veoma malo čini za Englesku, da po njoj samo ubire novac za krstaški rat, da je tokom svoje vladavine samo šest meseci proveo u Engleskoj, da čak ni engleski jezik nije govorio i da mu je Engleska bila važna samo da može reći da je kralj. U Treći krstaški rat, u bojnu protiv Saladina, krenuo je sa francuskim kraljem Filipom II Avgustom i Fridrihom Barbarosom. Prema legendi, na putu ka Svetoj zemlji, Barbarosu, Filipa i Lavlje Srce, u Nišu i Pirotu, ugostili su Stefan Nemanja lično i, navodno, njegov sin Rastko. Ime Nišlije Lazara Krstića ovde se definitivno ne pominje. Kao što se nije pominjalo ni do leta gospodnjeg 2013, kada ga je Premijer Meko Srce, iznenada izvukao iz bubnja i promovisao u spasioca. Ili, kako se to čita od vikenda: u specijalnog savetnika, barabar sa Štros-Kanom, Guzenbauerom i ostalim zaboravljenim asovima.

I dok rudarska Resavica, topioničarski Bor, trudbenici koji su nekada kalili čelik po Smederevu, skoro kao nekoć radnička Rakovica (zbilja, kude je danas „srpski Gdanjsk“?), unisono kliču Zakonu o radu, vi se sigurno pitate zašto ja smatram da premijeru više priliči prezime „Slatka Duša“.

Kočićevog starog Miju, onog što je s malim Stojanom, vodio bitku protiv K und K monarhije da mu vrati njegovu otetu kuću, njive i pašnjake, „prozvali su, belćim, tako, što je on svakog zvao slatkom dušom. Poznav’o on koga, ne poznav’o - on svakom: moja slatka dušo!“ Obilazio je sve sudove, išao pešice čak i u Sarajevo „zemljanoj vladi“ i svugde nailazio na zatvorena vrata. Hteo je ići čak i samom caru u Beč, prodao jedinu kravicu da skupi pare za taj put, a na kraju je i tih 25 forinti završilo kod drugih - 10 kod popa, a 15 je knez odneo sudu i - sasuo u carsku kasu.

Alek Mekog SrcaI tome slično

Alek Mekog Srca
I tome slično