"Neprestano se istura pred nas pitanje: kojim putem? I na to obožavaoci demokratije odgovaraju: putem demokratije, vladavine naroda, parlamentarizma, slobode itd.

Mi mislimo da pitanje nije tačno postavljeno, upravo da je rano postavljeno, da pre pitanja kojim putem, treba dve stvari na čisto izvesti, pa tek potom smeti postaviti to pitanje i na njega odgovor - koliko toliko tačan - dati.

Postavi li se pitanje pre nego što su ove dve stvari na čisto izvedene, onda se izlažemo opasnosti da damo odgovor bez dovoljno poznavanja stvari, pa samim tim mesto da pogodimo pravi put, da pođemo krivim putem...

A te dve stvari koje prethodno treba tačno izvesti na čistinu, ta dva pitanja na koja treba dati jasan odgovor, pre nego što se postavi pitanje kojim putem, jesu: gde smo došli i kome cilju mislimo ići?"

Šokiran poraznim saznanjem da su se, preksinoć, na severu Kosmeta, "radovali samo Hašim Tači i srpski ekstremisti / Marko Jakšić / DSS / upiši sam.." - kako jednodušno oceniše prvi predsednik i prvi potpredsednik i prvi ministar bez portfelja u Vladi Srbije - naslov i početak ove kolumne "ukrao" sam iz "Otadžbine" (25.8.1935), lista koji je, pod sloganom "Ljudi traže slobodu, a sloboda ljude", izlazio u Beogradu između dva svetska rata.

Zapravo, osim "bojkotaša", u nedelju je, u boju na Kosovu, trijumfovao i naš evroavanturistički vladajući trijumvirat. Uspelo im je da, kao što i zloslutih prošlog utorka, okrenu (srpski) sever protiv (srpskog) juga. Zapala im je "istorijska obaveza" da severnim Kosmećanima nasilno otmu njihovu, 14 godina čuvanu, samobitnost, a da južni Srbi Kosmećani, zauzvrat, ne dobiju ništa više od onoga što su i do 3. novembra imali.

Gde smo pošli? Domanovićev slepi "Vođa" kazao bi: U Jevropu i reforme.

Gde smo došli? Pre će biti da smo se, korakom od sedam milja, vratili nazad, nego da smo pošli i milimetar napred. Došli smo do tragikomedije u kojoj PPV moli od "međunarodne zajednice" (na nepoznatoj adresi) "samo 45 minuta" da se obračuna sa delom svog naroda. Vratili se u žabokrečinu u kojoj, naši carevi, navlačeći nova odela, spaljuju svoje "patriotske" prnje, ali ovom paljevinom, kao kolateralna šteta, biva spaljen i deo državne i nacionalne samosvojnosti.

Kome cilju mislimo ići? U pretnju i strah. U paniku. U kolektivnu bežaniju svih nas od samih sebe i od sopstvenog koletivnog identiteta. U beskrupulozno gaženje vlastitog Ustava i pokloničko strahopopštovanje pred tuđim zakonima. U proces milodarenja, rasprodaje i podilaženja svetskom šerifu samozvancu - bez adekvatnih "benefita".

Ono na početku, napisao je, i imenom "Komedija u tragediji" krstio, (predratni) Dimitrije Ljotić.

Drugi deo je moj, iako se ne osećam nikakvim "nacošem" (kako me je, u jednom neformalnom razgovoru, tu, skoro, blagoizvoleo okarakterisati jedan, skoro najviši, Vladin funkcioner, nekoć poznatiji kao dežurni patriota po profesiji).

Komedija u tragedijiI tome slično

Komedija u tragediji
I tome slično