U zimu, s početka 1907, čak 17 dana vođena je skupštinska rasprava povodom interpelacije Ljube Davidovića čiji predmet je bio rad ministra unutrašnjih dela Stojana Protića i njegovog resora. Najslikovitiji u kritici bio je vođa „samostalaca“ Dragoljub Joksimović: „Poslanici mu (Protiću, prim. C.M) kažu – „gospodine ministre, tvoji policajci čine falsifikate, čine krađe, čine prljava dela za koja se ide na robiju“, a ministar odgovara – „Dženks veli, Bartelemi veli“. Mi mu govorimo o nasilju u ovoj zemlji, a on nama govori kakvi su samoupravni sistemi u Francuskoj i Engleskoj...“

Istim nemuštim jezikom sadašnji nosilac srpskog pendreka i žezla uzvraća kada se većinska Srbija (!) preciznije zainteresuje za odgovor na pitanje je li ono što je parafirano u Briselu povodom Kosova protivustavno ili nije, i da li je Sveti Datum za ufur u nešto neizvesno, važniji od 15 odsto državne teritorije. Samo što, umesto Dženksa, vek i nešto kasnije, gospodin Dačić potegne argumente tipa: „u pitanju je biološki opstanak cele nacije“ ili „ne treba da pričamo bajke za laku noć i da se sa kosovskom ’Olujom’ sutra ujutru probudimo“. Što se, opet, volim da podsetim, u vreme kada je, devedesetih, Dačićeva stranka suvereno vladala ovom zemljom, zvalo „sejanjem defetizma i panike“ među građanima i bilo, bogme, čak i krivično gonjeno.

U celoletnjem cirkusu od rekonstrukcije Vlade, što ga je Vučić sjajno tempirao kao veliko zagrevanje za prevremene izbore koji neumitno slede, ispade da su jedini objektivni posmatrači ovdašnje društvene zbilje i najdobronamerniji kritičari vlasti, zapravo, Krkobabići i njihov PUPS. Jer, tzv. analitičari i ostali tvorci javnoga mnenja, naravno, iz razloga „najviših nacionalnih i državnih interesa“ (Sveti Datum pre Kosmeta) Vladi daju blanko podršku. Upravo isti oni „predvodnici javnoga mišljenja“ koji su, sve do trenutka kada je Dačić ostavio Tadića i prelomio na naprednjačku stranu, plašili Srbiju „povampirenjem fažizma“, dođu li Vučić i njegovi na vlast. O tzv. konstruktivnoj (što bi rekao Krkobabić srednji: „omiljenoj“) opoziciji da i ne zborim. Da nije LDP-a, s jedne, i DSS-a, s druge strane, imali bismo ono o čemu su Miloševićeve vlasti žedne ulizice sanjale početkom devedesetih – „jedinstvo u svim partijama“. Ili, ono što je bio san SPS-ove partijske vrhuške, uoči iznuđenih prvih višestranačkih izbora: „jednopartijski pluralizam“. A onima koji pamte duže, da prevedem još konciznije: izgleda da evrofanatični centri moći u Srbiji unisono grade neki novi Socijalistički savez radnog naroda (SSRN) kao front najširih društvenih socijalističkih snaga čiji je jedini zatatak da u mozgove građana Srbije ugradi čip za kolektivni zaborav svega što ima veze s Kosovom i Metohijom.

Otuda moj romantičarski napor da glas otrežnjenja prepoznam u poruci Milana Krkobabića upućenoj Lazaru Malom, a adresovanu na Aleksandra Velikoga: „Kako štedeti na 480.000 ljudi koji primaju manje od 15.000 dinara?“ Daj bože da makar nekome u „gnezdu vizionara“ iz Nemanjine, dođe „iz fotelje u glavu“, da čak ni formalna predaja Kosmeta koja sledi posle „statusno neutralnih izbora“ s memorandumom Republike Kosovo – ne bi nahranila gladnu Srbiju.

Evrofanatični SSRNI tome slično

Evrofanatični SSRN
I tome slično