Saleteli mi Srbi, pa više od pet stotina godina kukaj: „Jao, Kosovo!“... „Kosovo tužno!“... „Kuku, Lazo!“ Plakasmo tako preteći kroz plač dušmanima: „Mi ćemo ovako, mi ćemo onako!“ Plačemo mi junački i pretimo, a dušman se smeje. A mi se dosetismo u jadu Marka i uzmemo zivkati čoveka da ustane iz groba, da nas brani i sveti Kosovo... „Ustani, Marko!“... „Pogledaj Marko, suze!“... „Kuku, Kosovo!“... „Šta čekaš, Marko?“...

Da ne bude zabune: gornji pasus nije moj vapaj Marku Jakšiću; zapisao ga je Domanović, ima tome više od veka, pre oslobođenja Kosova od turske okupacije.

Pisao sam u prošloj kolumni o formalnom početku kraja države Srbije na Kosmetu. Skupština Socijalističke Republike Srbije je 5. jula 1990. ukinula Skupštinu SAP Kosova; „poništeni“ albanski delegati usvojili su „Deklaraciju o nezavisnosti“; usledilo je proglašenje „Kačaničkog ustava“, pa albanski referendum sa kojim je, tada moćna, Dačićeva partija zbijala šale; nastavljeno je praktičkim funkcionisanjem paralelne albanske države na Kosovu pred očima Miloševićevog režima, sve do NATO agresije 1999. A sve je, konačno, u „legalne okvire“ tzv. međunarodne zajednice, privedeno početkom 2008, kada je „grupa građana“ (prema presudi Međunarodnog suda pravde) proglasila nezavisnost Kosova koju je priznalo već 100 zemalja sveta.

Vratile mi se sve te slike naših proćerdanih decenija, propuštenih vozova i izgubljenih generacija, kad sam, na bivši naš Dan borca i važeći američki Dan nezavisnosti, tek u 17. minutu (!) II dnevnika javnog TV servisa „Verujte svojim očima“, dočekao pominjanje konstituisanja Privremene skupštine Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija. Pišem naziv ovog tela bez navodnika, ohrabren činjenicom da, nekoliko minuta ranije, u istoj emisiji čuh da su Vlada i Skupština Kosova – bez, do sada uobičajenih, atributa, „takozvani“, „privremeni“ i tome slično – odbili da donesu odluku o amnestiji Srbalja koji su bili, a i dalje jesu, protiv države Kosovo. Te večeri reinkarniran je novinarski žanr, na „ić“ televizijama neviđen još od ranih devedesetih prošlog stoleća - umesto izveštaja sa skupa u Zvečanu, išao je koloplet pljuvačina iz beogradskih stranačkih centrala na događaj o kome pretplatnici RTS-a nisu imali čast da budu valjano izvešćeni! Sa sve Drecunom, dokazanim jastrebom i onakve i ovakve državne propagande. (Tako se, u mojoj Semberiji, pevalo o jednom partizanskom narodnom heroju: „Nema mira, nema rata, bez Kurjaka komandanta!“). Sa sve Dačićem koji, da ne trepne, preteći poručuje Srbljima Kosmećanima da su, osnivanjem Privremene skupštine, pazi sad – prekršili Ustav Srbije!?

Šta je to toliko unervozilo naš vladajući trijumvirat? Da ih, možebiti, iz evrofanatičnog mamurluka, nisu momentalno otreznile one dve vesti iz Prištine: da su Kosovo i Albanija sklopile vojni sporazum o razmeni borbenih jedinica ili tvrdnja „Koha ditore“ da je uslov za određivanje Svetog Datuma, umesto Velikomučenog Zelenka, Srbiji, dodela Kosovu statusa posmatrača u UN?

Ah, da: Kako je, po Domanoviću, Kraljević Marko, kad je bog uslišio vapaje Srbalja i poslao im ga, „po drugi put među Srbima“, okončao svoju misiju? Braća Srbi strpali ga u ludnicu, gde je po drugi put presvisnuo, a kad je opet izašao bogu na istinu, mogao je samo da konstatuje:„Hvala ti, bože, te me oprosti muka... Bože mi oprosti, ali mi se čini da (ovi moji dole) i nisu moji potomci...“

Šta čekaš, Marko?Ovo NAŠE vreme

Šta čekaš, Marko?
Ovo NAŠE vreme