Čiji su Srbi Kosmećani?
Ovo NAŠE vreme

"Naše novine", 31.05.2013.

Otkako je aktuelna vlast zaplivala u susret Svetom Datumu po svaku cenu, i u ovdašnjoj javnosti sve su kuražniji glasnogovornici spoljne politike Vašingtona, Berlina i Londona koji tvrde da Srbija više „nema prava na Kosovo“. Jer je „izgubila rat“. Jer je „ova država počinila zločine nad Albancima“. Sve u duhu stereotipa po kome je milosrdni NATO, bombardovao Srbiju samo da bi „sprečio humanitarnu katastrofu“, a ne da bi, primera radi, silom otcepio Kosovo od Srbije i darovao mu nezavisnost. Takvi neće da čuju ni to da je, od ukupno 13.500 poginulih i nestalih tokom sukoba na Kosovu (podaci Fonda za humanitarno pravo iz Beograda i FHP Kosova), dve trećine tih Albanaca i Srba stradalo baš u periodu NATO agresije, od 24. marta do 10. juna 1999; da je 758 osoba (Karla del Ponte tvrdi da je sam NATO usmrtio 495 srpskih civila) poginulo upravo od dejstava NATO avijacije; da je prava humanitarna katastrofa sa izbeglim i proteranim Albancima, započela baš od onog momenta kada je NATO, na strani Oslobodilačke vojske Kosova, poveo rat protiv Srbije...

Takvi „opinion mejkeri“ gluvi su i slepi na bilo kakve činjenice koje im ne idu u prilog. Ne zanima ih ni to što su, recimo, zapadni listovi medijsku pripremu za agresiju iz 1999, vršili godinama ranije.

Španski „El Pais“ je, još 16.10.1992, pisao: „Stanovnici Kosova su već danima podvrgnuti veoma gruboj represiji srpske policije i vojske koja želi da ovu oblast zadrži pod strogom kontrolom...“ Američki „Vašington tajms“, tri dana kasnije: „Pa, ipak Srbi strahuju da će se nezavisno Kosovo ujediniti sa Albanijom; plaše se da ne izgube postojbinu svojih predaka; a takođe ih prožima prastara žudnja za osvajanjima, haranjima i ekspanzijom.“ (!?) Pridružila mu se hrvatska „Slobodna Dalmacija“, 16.2.1993: „Na Kosovu režim ne ubija masovno, jer je perfidan, ali ubija stalno. Albanskom narodu je sve zabranjeno. Nema nikakvih građanskih prava, čak ni prava na odbranu, nema vojske, nema policije, nema prava na život.“ Londonski „Gardijan“ je, još pre dve decenije, glede Kosova (izdanje od 8.12.1993), već uvažavao diplomatsku etikeciju namenjenu za suverene države: „Ibrahim Rugova, president of the Kosovo republic...“ A nemački „Frakfurter algemajne cajtung“ (26.9.1994) uzdisao: „U protekle četiri godine, pripadnici albanske nacionalnosti odstranjeni su iz svih domena javnog života: iz privrede i uprave, školstva i obrazovanja, iz medija i zdravstva.“

U jučerašnjim novinama, vraćam se u 2013, pročitah crticu: Albanska dijaspora u SAD organizovala skup na temu „Ujedinjenje Albanije i Kosova“. Specijalni gost bio bivši američki „diplomata“ na Kosovu, šef Kosovske verifikacione misije OEBS koji je sastavio sporni izveštaj o zločinu u Račku – Vilijam Voker!

I negde pri dnu, vapaj odbornika Ðokovića iz Severne Mitrovice, na adresu implementacioni „Tim za Kim“: „Prvo dogovor o tome, šta kada se dete rodi – da li se rodio državljanin Srbije ili Kosovar? Spominju se fakultetske diplome, ali polako. Prvo izvod rođenih, pa osnovna škola i đačke knjižice, svedočanstva, pa matične knjige za umrle, da se napiše da li je umro državljanin Srbije ili Kosova...“

Umesto o tome, srpski mediji horski zbore o trijumfu advokatskog lobija protiv Dinkića („siroti mali hrčci“ ostaće paušalno oporezovani) i seirenju Vladinog antifriza Krkobabića („Vlada neće pasti, može samo pojedinac koji iskače“).