Sad kad više, politički, nije među nama, ne bih da ostanem grešan prema Tadiću, što sam mu onomad, kada se ono, posle izgubljenih predsedničkih izbora, uz devizu “ne bih ja, ali hoće me narod”, samokandidovao za premijersku funkciju – “prilepio” bećarac.

Evo, ako mu je zbog toga lakše, slavonsko-sremačko-bačka poskočica “Met’la nogu na potegu, pa sve viče neću, a na kuma namiguje da se kola kreću”, danas je ekskluzivno Vučićeva. Prvi se potpredsednik, a u stvari, predsednik, do iza popodneva prvoga, a uoči najnovijeg “Kosovskog boja” drugoga aprila, sve, kao, nešto nećkao hoće li ili neće u Brisel, na Svetu Poslednju Rundu; Državni Vrh je bio u permanentnom stanju uzbune em zasedanja em dumanja između Cara Lazara i Vuka Brankovića i tako to.

A bilo je dovoljno da samo, ili formalni predsednik Republike ili oficijelni premijer, kažu da treba i Vučić da pođe, i Vučić bi (citat: Vučić), ako treba i peške, zapucao u Brisel.

I dok se, radikalnonacionalna, a posebice ekstermnograđanska javnost, sekirala zbog toga što Nikolić i Dačić neće jasno i glasno da Vučiću rezervišu avionsku kartu za EU, u ovih “11 dana pakla” (navod: onaj savetnik Ledeni), Srbija je, u potaji, gubila i Kosovo, i Sveti Datum, a sebe ponajviše.

Spasa nam nema, ali – šta nam je činiti?

Državni Vrše, ma ko da si, ne slušaj Koštunicu, već pregovaraj do iznemoglosti!

Dok te Eštonova, motkom ili šargarepom, ne izbaci iz pregovaračke sobe, razgovaraj s Tačijem, ali ne potpisuj to “ništa” (citat: Vučić), makar ti ga upakovali i u oblandu “bar nešto”!

Opusti se malo, poštovani Vrše, i širi agendu dijaloga: a šta je sa imovinom Srbije na Kosmetu; gde se dede eksteritorijalnost istorijskih, kulturnih i verskih spomenika i tome slično?

I, Državni Vrše, zar ti je maca pregrizla jezik: počuj malo i veleposlanika Čepurina!? Ako je, za Rusiju, “jedini dokument koji reguliše položaj Kosova Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti”, nije valjda da je, za tebe Vrše i za Srbiju, važniji stav briselske birokratije?

Neću da verujem, Državni Vrše, da je tebi koji si nas plašio linijom Karlobag – Ogulin – Karlovac – Virovitica, preko noći, ponestalo i ono malo nacionalne kuraži i državničkog dostojanstva, pa da, radi Svetog Datuma, ne smeš da iskaš ni ono što je nepobitno tvoje. Eto, ovi neposlušni uskoci sa severno od Ibra, opet su ti nabacili zicer i šansu da se izvučeš.

Šta ćeš da učiniš ako, recimo, neka neformalna grupa ljudi proglasi svoju skupštinu i suverenost na severu Kosmeta, po ugledu na istu foru grupe albanskih građana 2008? Pošto već, kazano terminologijom koju razume Međunarodni sud pravde, „egzaktno stanje“ na terenu već postoji – vlast u Prištini ne kontroliše sever Kosova, već tamošnji Srbi.

Nemoj samo, dragi Vrše, da opet odvažno zaključiš: Ustav Kosova to ne dozvoljava, a naš Ustav – ko šiša Ustav Srbije?

Tebi, dragi Državni Vrše...I tome slično

Tebi, dragi Državni Vrše...
I tome slično